Psihologija

Stare generacije i nova tehnologija

U doba tehnološke sveprisutnosti, u životu čoveka na početku ovog milenijuma primećuje se da starija populacija pokazuje otpor prema tehnologiji. Ako se postavi pitanje: zašto? odgovore možemo potražiti upravo u činjenici da starija populacija oseća strah pred nepoznatim procesima koji nisu postojali u vreme njihovih najznačajnijih odlluka i događaja u životu. Od moderne tehnologije oni se udaljavaju iz razloga što su veoma često tehnološki nepismeni, a što ih čini nepoverljivima prema računarima, pametnim telefonima, internetu, ali i mnogim pogodnostima koje one pružaju. Njihovo poznavanje tehnologije i elektronskih komunikacija svedeno je najčešće na one aplikacije koje ih mnogu povezati sa decom koja žive daleko, a za sve ostalo traže pomoć mlađe populacije. Zanimljivo je da su uglavnom nezainteresovani i za one aplikacije koje im nude saznanja iz oblasti zdravstva i koje im nesumnjivo mogu biti od pomoći. Uprkos tome, starija populacija ih veoma često ignoriše, ne prihvata i ne poznaje.

Posmatrajmo to iz drugog ugla: oni u sebi nose poruke o životu koje je sam život ispisao, a slike životnim iskustvom pisane teško da se mogu uskladiti i menjati prema virtuelnim slikama. Ovakve poruke starijih možemo razumeti. Pa ipak, ako vidimo da pored njih živi populacija rođena i stasala u vreme rasta i razvoja interneta, društvenih mreža i novih načina komunikacija tj. populacija kojoj je dan nezamisliv bez internera, onda je jasno da je generacijski jaz na sociološkom planu veoma izražen. A upravo sa sociološkog stanovišta korisno bi bilo smanjiti taj jaz. Starijoj populaciji je potrebno tehnološko opismenjavanje da bi mogli odgovoriti nekim imperativima vremena i otkriti neke za njih nepoznate strane. I mada ne trebe očekivati da svoje životne priče menjaju za virtuelne slike, ni da brišu svet uspomena. Treba ih polako uvoditi u savremena naučno tehnološka zbivanja koja im mogu pomoći.

Jedan od razloga za nepoverenje u tehnologiju može biti i strah od nepoznatog. Vrlo često u staračkoj usamljenosti potrebna je živa reč, a ne hladan dodir tehnologija. Starija populacija je stasala i živela u vreme živopisnih i verbalnih komunikacija u kojima je bio prisutan ton, temperament, tempo, energija, emocija. Tako da je ta navika postala i potreba, a i smisao komunikacije. Ponekad je u njima prisutan i stid pred nepoznanicom, te mogućnost da su smešni i da mogu biti ismejani tako tehnološki polupismeni i nesigurni. Možda jednostavno i zato pružaju otpor i beže od sveta kompjutera, jer iz kompjutera ne šapće njihova mladost i radost života. Čućemo ih: ’’Ovo je tuđa mladost, naša je bila lepša, stvarna. Oni će se osvestiti kao ostareo pijanac, kao da nisam živeo nemam sećanja. Žao mi ih je. U moje vreme nije se tako radilo.’’

Tehnologija je svakako potrebna, ali na način da se podredi čoveku, a čovek veoma često ili joj robuje ili je odbaci. Svakako starijoj populaciji treba pomoći u opismenjavajnju, ne samo zbog onog generacijskog jaza već potrebe da na jednostavan i brz način komuniciramo sa njima. Uostalom, mnogo je manje važno koliko su nam dan ispunile društvene mreže i poruke na ekranu od osmeha kojim ćemo zadovoljno pozdraviti dan koji mine.

LEAVE A RESPONSE

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *